Ekskurzija

Secam se kao da je bilo juce. Trebali smo da krenemo na Kopaonik na malu ekskurziju sa drustvom iz osnovne skole

Bilo nas je uvek puno odeljenja, samo u mojoj generaciji bilo je dese odeljenja sa priblizno trideset ucenika u svakom. Nastavnici su imali pune ruke posla. Trudili su se da nas maksimalno nadgledaju kako se neko ne bi izgubio ili zaostao za nasom masovnom grupom. Bili smo tamo u zimskom periodu i privlacili smo paznju skijasa gde god da smo se kretali grupno. Ono sto pamtim jeste uravo belina kojom je planina okovana. U naseljenom delu gde se nalaze hoteli, gradjevine su namerno uradjene u drvetu kako bi podsecale na brvnare, tj. na planinski duh.nisam se usudila da skijam, drzala sam se grupe koja je hodala po kaficima i restoranima i ispijala kafe i cajeve. Nisam tip osobe koja voli sportove, pogotovo one zimske. Vise volim da se drzim tople prostorije, neke vatrice u kaminu i dobre knjige. U zimskim carolijama uzivam iskljucivo posmatrajuci kroz prozor. U svoj toj velikoj grupi, shvatili smo jako brzo da nam nedostaje grupica od cetvoro ljudi. Zavladala je panika, na planini je sezona i u mnostvu regularnih turista nalaze se cetiri nasa druga. U prvi cas smo shvatili da je najbolje da malo sacekamo jer su sigurno na stazi za skijanje ili zicari, ali kako je vreme odmicalo i mrak pocinjao da pada poceli smo potragu. Nakon bezuspesnih nekoliko sati potrage ubedjeni da su sleteli sa neke litice ili da ih je napala neka zivotinja, zatekli smo ih u holu naseg hotela kako razdragano pricaju.

Uspavana grupica koja je propustila polazak na skijaliste celi dan je provela u toplom hotelu razgledajuci njegov sadrzaj. Ljuti i promrzli, vratili smo se u sobe.